Presuda 20 U 2087/11-Zaštita konkurencije

UPRAVNI SUD
20 U 2087/11
21.04.2011. godine
B e o g r a d


U IME NARODA


Upravni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane DŽakula, predsednika veća, Željka Škorića i Pavela Jonaša, članova veća, sa sudskim savetnikom Snežanom Nikolić, zapisničarem, odlučujući u upravnom sporu po zajedničkoj tužbi tužilaca AD I - ADIMIMP, B ... – PS, ...... i AD M iz Subotice, Ulica ......, koje zastupaju punomoćnici N.M.J, N.D.P, MDM, JAJ, AMH, DTM, ZMT, ZDA, ŽS B, DJG, NVC, MČJ, MMS, JSG, ITM, USM, IIP JDS, DNJ, ĐIN, NBP, NB Đ, BBŠ i NMV, advokati iz B, Ulica ..........., protiv tuženog  Komisije za zaštitu konkurencije Republike Srbije, radi poništaja rešenja broj: .........., veza: broj ........... od ........... godine, u predmetu izricanja mere zaštite konkurencije, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 21.04.2011. godine, doneo je

P R E S U D U


I Tužba se ODBIJA.
II ODBIJA SE zahtev za isplatu troškova sudskog postupka.



O b r a z l o ž e nj e


Osporenim rešenjem u tački I dispozitiva određuje se mera zaštite konkurencije AD M sa sedištem u , Ulica .........., upisanom u Agenciji za privredne registre Republike Srbije pod matičnim brojem ..........., kao i akcionarskom društvu Industrija mleka i mlečnih proizvoda I sa sedištem u B, PS, Ulica .............., upisanom u Agenciji za privredne registre Republike Srbije pod matičnim brojem ........ u obliku obaveze plaćanja novčanog iznosa u visini 1,92% od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog u 2006. godini, zbog zloupotrebe dominantnog položaja na relevantnom tržištu otkupa sirovog mleka od strane mlekara na teritoriji Republike Srbije nametanjem nepravednih uslova poslovanja i primenom nejednakih uslova poslovanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu, utvrđene pravosnažnim rešenjem Komisije za zaštitu konkurencije br. ........... od ......... godine. Tačkom II dispozitiva obavezuje se Akcionarsko društvo M sa sedištem u Subotici, Ulica ..........., da izvrši određenu meru zaštite konkurencije iz stava I izreke, tako što će uplatiti novčani iznos u visini od 1,92% od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog u 2006. godini, i to 51.262.576,00 RSD (slovima: pedesetjedanmiliondvestašezdesetdvehilja-depetstosedamdesetšestdinara” u korist budžeta Republike Srbije, sa pozivom na broj predmeta. Tačkom III dispozitiva obavezuje se  AD I - ADIMIMP sa sedištem u  B –  PS, Ulica .............., da izvrši određenu meru zaštite konkurekcije iz tačke I izreke, tako što će uplatiti novčani iznos u visini 1,92% od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog u  godini, i to: 254.885.759,00 RSD  (slovima: dvestotine pedesetčetirimilionaosamstotinaosamdesetpethiljadasedamstotinapedesetdevet dinara) u korist budžeta Republike Srbije, sa pozivom na broj predmeta. Tačkom IV dispozitiva utvrđuje se rok od četiri meseca za izvršenje obaveze iz stava II i III izreke od dana prijema ovog rešenja, pod pretnjom prinudnog izvršenja.


U zajedničkoj tužbi, podnetoj neposredno ovom sudu dana 24.02.2011. godine, tužioci preko svojih punomoćnika osporavaju zakonitost pobijanog rešenja iz razloga što u rešenju: nije primenjen i nije pravilno primenjen zakon, drugi propis, odnosno opšti akt; nije postupljeno po pravilima postupka, a naročito što činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, i što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak. Ističu da je postupak u upravnim stvarima zaštite konkurencije jednostepen, pa je doneto rešenje Komisije odmah konačno u upravnom postupku, a pravnosnažnost rešenja kojom se utvrđuje povreda konkurencije i određuju upravne mere nije uslov za pokretanje prekršajnog postupka. Imajući u vidu odredbe zakona koji je važio u vreme donošenja osporenog rešenja, povređeno je ustavno načelo zabrane retroaktivne primene prava od strane tužene Komisije, tako što je na postupak koji je započet i okončan za vreme važenja ranijeg zakona, suprotno odredbama člana 74. važećeg zakona i Ustava, primenila odredbe važećeg zakona. Naime, raniji zakon eksplicitno predviđa prekršajnu odgovorost učesnika na tržištu za koje komisija utvrdi da su izvršili povredu konkurencije. Do dana podnošenja tužbe protiv tužilaca nije pokrenut prekršajni postupak, niti je Komisija podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Komisija je, suprotno važećem zakonu, protiv tužilaca pokrenula poseban postupak, iako je postupak za ispitivanje povrede konkurencije pred Komisijom pravosnažno okončan. Ovako postupanje Komisije predstavlja povredu načela ne bis in idem. Dalje navode da je određivanje i naplata mere zaštite konkurencije u konkretnom slučaju nezakonito, jer je prema važećem zakonu istekao rok od tri godine. Navode i da im nije bilo omogućeno pravo na “pravičan” postupak jer im pre donošenja odluke o upravnoj meri nisu prezentovane bitne činjenice i dokazi koje je Komisija imala u vidu kod odlučivanja a koje se tiču težine, posledica i trajanja povrede konkurencije. Predložili su da sud  presudom, po održanoj javnoj raspravi, uvaži tužbu, odosno tužbeni zahtev, kao osnovan i pobijano rešenje, kao nezakonito u celosti poništi. Predlažu i da sud u presudi, kojom tužbu uvažava i pobijano rešenje, kao nezakonito poništava, odluči o troškovima upravnog spora i obaveže Komisiju za zaštitu konkurencije, da tužiocima troškove spora naknadi u roku od 8 dana od dana prijema pisanog otpravka presude.


Tužena Komisija u odgovoru na tužbu, ostala je u svemu pri razlozima datim u  obrazloženju osporenog rešenja i predložila da sud tužbu odbije, kao neosnovanu.


Po razmatranju spisa predmeta ove upravne stvari, oceni navoda tužbe i odgovora na tužbu tužene Komisije, Upravni sud je našao da je tužba neosnovana.


Prema oceni Upravnog suda, pravilno je postupio tuženi organ kada je tačkom  I dispozitiva osporenog rešenja tužiocima odredio meru zaštite konkurencije u obliku obaveze plaćanja novčanog iznosa u visini od 1,92% od ukupnog godišnjeg prihoda ostvarenog u ... godini i obavezao tužioce na uplatu novčanog iznosa u visini određenoj tačkom II i III dispozitiva, ujedno utvrđujući rok za izvršenje obaveze kao u tački IV dispozitiva, pozivajući se u obrazloženju rešenja na odredbu člana 68. stav 2. Zakona o zaštiti konkurencije. Ovo iz razloga što je presudom Upravnog suda 15 U.br.10130/10 od 22.10.2010.godine odbijena tužba tužilaca i potvrđeno, kao pravilno i na zakonu zasnovano, rešenje tužene Komisije br............... od ................godine, a kojim je utvrđena zloupotreba dominantnog položaja na tržištu otkupa sirovog mleka od strane mlekara na teritoriji Republike Srbije nametanjem nepravednih uslova poslovanja i primenom nejednakih uslova poslovaanja na iste poslove sa različitim učesnicima na tržištu, a ovde osporenim rešenjem postupak zaštite konkurencije u skladu sa zakonom realizovan do kraja.


Navedenom presudom ovog suda pravnosnažno je okončan postupak utvrđivanja zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu od strane tužilaca danom dostavljanja presude tužiocima. Po oceni suda u konkretnom slučaju sve do pravnosnažnosti rešenja kojim je utvrđena zloupotreba dominantnog položaja na tržištu, nisu bili stečeni zakonom propisani uslovi da se protiv učesnika na tržištu, ovde tužilaca koji su učinili radnje narušavanja konkurencije podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka nadležnom organu za prekršaje, već se u konkretnom slučaju imajući u vidu nastupanje pravnosnažnosti navedenog rešenja, mogao samo sprovesti postupak izricanja upravnih mera prema odredbama Zakona o zaštiti konkurencije (“Službeni glasnik RS”, br.51/09), koji je bio na snazi u vreme određivanja mere zaštite konkurencije. Na navedeni način nije povređeno načelo zabrane retroaktivne primene zakona. Ovo sa razloga što se pojam rešavanja u kontekstu člana 5. ZUP-a (načelo zakonitosti) tiče celokupnog rada organa u postupku, a ne samo primene materijalnog propisa na utvrđeno činjenično stanje tj. “faze” donošenja rešenja. Rešavanje na osnovu zakona znači postupanje i prema odgovarajućim materijalnim propisima i prema formalno-pravnim odredbama, pri čemu se poštovanje formalnog zakona sastoji u postupanju, kao što je u konkretnom slučaju, po procesnim normama posebnog zakona kojim se uređuje predmetna upravna oblast. Ispunjavanje uslova za utvrđivanje obaveze, u konkretnom slučaju ceni se prema momentu donošenja odluke kojom se određuje mera zaštite konkurencije, a ne prema vremenu kada je utvrđena zloupotreba dominantnog položaja na tržištu. Pravilnost osporenog rešenja ocenjuje se prema propisu koji je važio u vreme njegovog donošenja, a ne prema propisu koji je važio u vreme utvrđivanja zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu. Stoga je pitanje zakonitosti posebno važno pri postojanju različitih sukcesivnih propisa koji se odnose na istu pravnu situaciju-problem tzv. sukoba zakona u vremenu. Na utvrđeno činjenično stanje primenjuju se odgovarajući pravni propisi-vrši pravna kvalifikacija činjenica, kako bi se formulisalo pojedinačno pravilo za ponašanje stranke u konkretnoj situaciji. Rešenjem se dakle utvrđuje da li određeno pravnom subjektu pripada u datoj situaciji izvesno pravo, odnosno da li mu sleduje propisana predviđena obaveza. Navedeno se ceni prema propisima koji važe u vreme donošenja rešenja, što znači da je predmetni postupak pravilno okončan po odredbama Zakona o zaštiti konkurencije (“Službeni glasnik RS”, br.51/09).


Pravilan je zaključak tužene Komisije iz obrazloženja osporenog rešenja da nije smetnja da se postupak izricanja upravnih mera sprovede nakon pravnosnažno okončanog postupka kojim je utvrđena povreda konkurencije, budući da je prema članu 38. stav 3. Zakona o zaštiti konkurencije (“Službeni glasnik RS”, br.51/09) sastavni deo rešenja kojim je utvrđena povreda konkurencije i odluka o meri zaštite konkurencije koju određuje komisija u skladu sa ovim zakonom. Postupak zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu započet je pre stupanja na snagu zakona kojim je određena mera zaštite konkurencije, odnosno pre 01.11.2009.godine, a pravnosnažno okončan u vreme važenja zakona iz 2009.godine. Dispozitivom osporenog rešenja u smislu člana 57. stav 1. Zakona iz 2009.godine izrečena je upravna mera zaštite konkurencije, koja imajući u vidu napred navedenu odredbu člana 38. stav 3. Zakona predstavlja sastavi deo rešenja o utvrđivanju povrede konkurencije, pa prilikom donošenja osporenog rešenja nije došlo do povrede ustavnog načela zabrane retroaktivne primene Zakona, tako što je na postupak koji je započet i okončan za vreme ranije važećeg zakona primenjena odredba zakona koji je važio u vreme izricanja upravne mere iz dispozitiva osporenog rešenja.


Sud je cenio navode istaknute u tužbi pa je imajući u vidu napred navedeno našao da su isti neosnovani i bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti osporenog rešenja. Donošenjem osporenog rešenja nije povređeno ustavno načelo zabrane retroaktivne primene zakona budući da se u konkretnom slučaju ne radi o dopunskom postupku kako to tužioci ističu u tužbi, već o postupku koji je okončan donošenjem odluke o određivanju mere zaštite konkurencije, a ta odluka prema napred navedenoj odredbi čini sastavi deo prethodnog rešenja kojim je utvrđena povreda konkurencije. Kako se u konkretnom slučaju radilo o započetom, a u celosti neokončanom postupku, jer pravnosnažno okončanje postupka kojim je utvrđena povreda konkurencije, bez izricanja mere zaštite konkurencije ne čini ovaj postupak do kraja okončanim, to donošenjem osporenog rešenja u skladu sa odredbama navedenog zakona iz 2009.godine, nije došlo do povrede zabrane retroaktivne primene zakona. Neosnovani su i navodi tužbe u pogledu povrede načela ne bis in idem, jer je tužena Komisija osporenim rešenjem prvi put odlučivala o meri zaštite konkurencije. Nije smetnja da se postupak izricanja uprave mere sprovede nakon pravnosnažno okončanog postupka kojim je utvrđena povreda konkurencije, jer je izricanje upravne mere posledica utvrđene povrede konkurencije, pri čemu je bez značaja u kom vremenskom periodu je postupak izricanja uprave mere pokrenut. Sud je neoosnovanim ocenio i navode tužbe koji se odnose na nezakonitost izricanja, odnosno naplate upravne mere usled proteka roka, jer je osporenim rešenjem jasno precizirano da je utvrđena radnja zloupotrebe trajala najmanje tri godine, odnosno da je kao nesporno utvrđeno da je povreda započela najkasnije u aprilu 2005.godine i trajala najmanje do 01.03.2008.godine, kada je objavljen cenovnik po meri naloženoj od strane komisije, pa nije nastupila zastarelost za određivanje mere iz dispozitiva osporenog rešenja propisana stavom 3. člana 68. zakona. Iz same činjenice da je rok utvrđen novim zakonom, odnosno da nije bio utvrđen prethodnim zakonom, jasno proizilazi da nije ni mogao da počne da teče pre stupanja na snagu zakona kojim je utvrđena mera zaštite konkurencije. Neosnovani su i navodi da Komisija nije adekvatno ocenila sve relevantne olakšavajuće i otežavajuće okolnosti čime je odredila previsok novčani iznos, kao i da nije u pobijanom rešenju pružila dovoljno jasno obrazloženje za svoju ocenu. Tužena je u postupku utvrđivanja visine iznosa mera zaštite konkurencije primenila odredbe zakona i podzakonskog akta, kojima se uređuje ovo pitanje, odnosno člana 57. stav 2, člana 68. stav 1. tačka 1. navedenog zakona iz 2009.godine i člana 3. Uredbe o kriterijumima za određivanje visine iznosa mere, zatim praksu, kao i smernice za utvrđivanje visine iznosa mere nacionalnih tela za zaštitu konkurencije u EU. Naime, Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija je na osnovu člana 73. ovog sporazuma preuzlea obavezu da prilikom odlučivanja u postupku pred komisijom, mora primeniti kriterijume koji proističu iz primene pravila konkurencije koja se primenjuju u EU što podrazumeva primarno i sekundarno zakonodavstvo EU, praksu institucija EU, kao i presude Suda pravde i Suda opšte nadležnosti (bivši Sud prve instance), pa je primenom propisanih kriterijuma utvrdila konačnu meru zaštite konkurencije. Obrazlažući svoju odluku o visini mere,  komisija se pridržavala kako analitičkog tako i sintetičkog metoda vršeći odmeravanje visine izrečene mere, na osnovu sveukupne ocene svih okolnosti i to kako olakšavajućih, tako i otežavajućih, kako je to detaljno navedeno na strani 7. i 8. pobijanog rešenja. Takođe, prema stanju u spisima predmeta nije povređeno ni načelo saslušanja stranaka kako to tužioci navode u tužbi, budući da iz spisa proizilazi da su pre donošenja osporenog rešenja preduzete sve zakonom propisane radnje u cilju omogućavanja tužiocima da učestvuju u postupku.


Odredbom člana 33. st. 2. i 3. Zakona o upravnim sporovima (“Službeni glasnik RS”, broj 111/2009), propisano je da sud rešava bez održavanja usmene rasprave, samo ako je predmet spora  takav  da očigledno  ne iziskuje neposredno  saslušanje stranke i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja, ili ako stranke na to izričito pristanu. Sud je obavezan da posebno navede razloge zbog kojih nije održao usmenu raspravu.


Imajući u vidu napred navedeno kao i odredbu člana 33. st. 2. i 3. Zakona o upravnim sporovima, Upravni sud nalazi da se spor može rešiti i bez održavanja usmene rasprave. Ovo stoga što predmet spora u konkretnoj situaciji ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka radi utvrđivanja činjneičnog stanja, na usmenoj raspravi, a ne radi se ni o drugim ZUS-om propisanim situacijama, po kojima je održavanje usmene javne rasprave obavezno.


Sa iznetih razloga, Upravni sud je, nalazeći da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužilaca, na osnovu člana 40. stav 2. Zakona o upravnim sporovima (“Službeni glasnik RS”, br.111/09), odlučio kao u dispozitivu ove presude.


Sud je odbio zahtev punomoćnika tužilaca da sud obaveže Komisiju za zaštitu konkurencije, da tužiocima naknadi troškove spora u roku od 8 dana od dana prijema pisanog otpravka presude, budući da je u smislu člana 149. stav 1. ZPP-a, koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 74. ZUS-a, samo stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci snosi troškove postupka.

PRESUĐENO U UPRAVNOM SUDU
Dana 21.04.2011. godine, 20 U 2087/11


Zapisničar                                                        Predsednik veća-sudija
Snežana Nikolić,s.r.                                       Gordana DŽakula,s.r.


za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Dejan Đurić
KO