Izveštaj o radnoj poseti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu 15. i 16.05.2012. godine

Izveštaj o radnoj poseti
sudija, zamenika javnih tužilaca i advokata iz Republike Srbije
Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu 15. i 16.05.2012. godine

 

Delegacija Republike Srbije, koja je bila u radnoj poseti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu (u daljem tekstu: Sud) bila je sačinjena od sledećih članova: sudija Jelica Bojanić Kerkez, zamenik v.f. predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu, sudija LJiljana Matić, Privredni sud u Beogradu, sudija Vladana Vukčević-Jovanović, Prvi osnovni sud u Beogradu, sudija Slobodan Mladenović, zamenik v.f. predsednika Prekršajnog suda u Beogradu, sudija Zorana Trajković, Viši sud u Beogradu, sudija Jelena Tišma-Jovanović, Upravni sud, sudija Vladimir Duruz, Viši sud u Beogradu, sudija Vladimir Mesarović, Viši sud u Beogradu, sudija Zoran Šešić, Prvi osnovni sud u Beogradu, Nenad Vujić direktor Pravosudne akademije, Momira Matić koordinator za projekte u Pravosudnoj akademiji, Ivana Rakočević, zamenik javnog tužioca u Prvom osnovnom javnom tužilaštvu, Jelena Savić, savetnik u Ministastvu pravde Republike Srbije u Odeljenju za zastupanje pred Evropskim sudom za ljudska prava, advokati Jugoslav Tintor, Đorđe Protić, Vladimir Marinkov, Srđan Prosenica, Emica Stefanović i Petar Grozdanović.

Prvog dana radne posete Sudu, delegaciji iz Republike Srbije predavanje je održao sudija Suda u Strazburu, ispred Republike Srbije, gospodin Dragoljub Popović. Sudija Popović je za svoju temu izabrao osvrt na član 1. Protokola 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima koji govori o pravu na imovinu. U svom predavanju je istakao da član 1. dodatnog Prokola 1 Konvencije pruža zaštitu jednom autonomnom pravu kao što je pravo na imovinu. Pre svega, treba poći od toga šta sve ulazi u pojam prava na imovinu. Nacionalna zakonodavstva, država zemalja članica Saveta Evrope, imaju sopstvenu definiciju pojma prava na imovinu, a evropsko pravo ljudskih prava je precedentno pravo i ne poklapaju se uvek definicije iz sudske praske Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu sa definicijama pojma prava na imovinu iz nacionalnih prava država članica Saveta Evrope. Po rečima sudije Popovića pravo na imovinu obuhvata i patentno pravo i deonice i npr. dozvole za točenje alkohola u restoranu i npr. tzv. “legitimno očekivanje” podnosicoa predstavke kao što je npr. jedan slučaj protiv Irske. Takođe, pravo na imovinu obuhvata u sebi i pravo na socijalna davanja ili npr. pravo na isplatu penzije. Sudija Popović je istakao da je u ovom trenutku jedan od najzanimljivijih predmeta za Republiku Srbiju presuda Suda u predmetu Grudić protiv Srbije (predstavka broj 31925/08), koju je sud doneo 17.04.2012. godine, koja se odnosi na obustavu isplate “kosovskih” penzija od strane državnih organa Republike Srbije i u kojoj je, po navođenju sudije Popovića, Sud izneo stanovište da je nesumnjivo pravo na isplatu penzije deo prava na imovinu kao i da je jedno od interesantnijih pitanja pred Sudom u ovom predmetu bilo da li je obustava isplate navedenih penzija bila zakonita, odnosno da li je bila zasnovana na nekom penzijskom ili drugom zakonu ili je bila zasnovana na mišljenju nekih drugih organa npr. Ministarstva rada, PIO fonda i sl. Sudija Popović je govorio o osnovnim elementima po kojima se ceni prihvatljivost neke predstavke koju je određeni podnosilac podneo sudu, potom se gledaju elementi ispunjenosti merituma odnosno osnovanosti, ali i u toj osnovanosti gleda se prvo da li je postojao zakonski osnov za postupanje  državnog organa, neke države zemlje članice Saveta Evrope, potom se gleda odnos proporcionalnosti između javnog i privatnog interesa. Sudija Popović ističe da smatra da će pred sudovima Republike Srbije biti veoma zanimljivih slučajeva u primeni novog Zakona o vraćanju imovine ranijim vlasnicima (restituciji). Istakao je da je zanimljiv i predmet Jan protiv Nemačke, a vezan za postupak eksproprijacije u toj državi, a o istom predmetu govorila je i sudija Jelena Tišma-Jovanović u februaru 2010. godine kada je bila organizovana edukacija sudija Upravnog suda u Pravosudnoj akademiji od strane IRZ-a (Internacionalnog udruženja za pravnu saradnju iz Nemačke) . Sudija Popović je potom govorio o nekim interesantnim pitanjima u samom radu Suda i o načinu glasanja sudija tog suda. Istakao je da je u jednom slučaju protiv Belgije, u kome je podnosilac predstavke pripadao gej populaciji, šestoro sudija dalo izdvojeno mišljenje i predložilo velikom veću da iako su glasali suprotno svom izdvojemo mišljenju u svom prvostepenom veću, jer ih na to obavezuje sudska praksa suda, smatraju da velikom veću treba da predlože izmenu stava. Sudija Popović takođe je istakao da je zanimljiv slučaj Rakić protiv Srbije (dodatak na platu zaposlenima u Ministarstvu unutrašnjih poslova), potom Čekrlić protiv Srbije, kao i slučaj Milanović prtoiv Srbije u kojima je Sud, po prvi put u odnosu na Republiku Srbiju zauzeo stav da je bilo povrede člana 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima (zabrana diskriminacije). Protiv Srbije postoje sledeće grupe predmeta kao što su Molnar Gabor protiv Srbije kao i Ilić protiv Srbije, koje se odnose na deviznu štednju ili Kostić protiv Srbije koji se odnosi na neizvršenje organa države Srbije pravnosnažnog rešenja o rušenju nezakonito podignutog dela stambenog objekta, potom Vinčić protiv Srbije, Trajkovski protiv Makedonije, Molnar Gabor protiv Srbije i dr. Po pitanju tzv. "blanko” ostavki, sudija Popović ističe da predmeti pred ovim Sudom još nisu okončani, potom je istakao da je zanimljiv predmet Filipović protiv Srbije. Sudija Popović je rekao da je svestan problema koji postoji u grupi predmeta koje su podnosioci predstavki podneli protiv Republike Srbije zbog toga što im nisu isplaćivana potraživanja iz radnog odnosa koja su imali kao zaposleni u društvenim preduzećima, a koja su prošla kroz restrukturiranje i privatizaciju u Srbiji. Sudija Popović govorio je i o tome da je radi rasterećenja Suda usled ogromnog broja predmeta kao i radi efikasnije i brže procedure pred sudom veoma značajan Protokol 14 iz 2010. godine koji uvodi princip da se ocena prihvatljivosti neke predstavke može vršiti od strane sudije pojedinca u nekoj tzv. vrsti prethodnog postupka. Konferencija iz avgusta 2011. godine koja je održana u Brajtonu je imala za temu značaj Protokola 14. konvencije pogotovu u pogledu principa supsidijarnosti i principa slobodne procene.
 

Nakon sudije Popovića, delegaciji iz Republike Srbije, Branimir Pleše, pravnik u registru Suda, održao je predavanje o ulozi i načinu rada Suda. Potom je prezentaciju imao Julien Attuil, iz  Direktorata za ljudska prava i vladavinu prava. On je govorio o načinu rada i ovlašćenjima Komiteta za prevenciju od torture i nehumanog postupanja prema licima koja se nalaze na izdržavanju zatvorskih kazni. Nakon toga, govorila je gospođa Katarina Nedeljković iz Direktorata za ljudska prava i vladavinu prava. Tema njenog izlaganja bila je izvršenje odluka Evropskog suda za ljudska prava. Gospođa Nedeljković je istakla da se o izvršenju presuda Evropskog suda za ljudska prava stara Komitet ministara Saveta Evrope koji je sastavljen od ministara spoljnih poslova država članica Saveta Evrope i to telo je u stalnom zasedanju. Istakla je značaj odredbe člana 46. Evropske konvencije o ljudskim pravima u ovoj oblasti. Navela je da svaki predmet (presuda Suda) kada stigne u Odeljenje za praćenje izvršenja sudskih odluka, klasifikuje se kao standardni ili ako ima sistemski karakter – kao predmet sa pojačanim nadzorom i to znači da će ga Komitet ministara Saveta Evrope pojačano pratiti i razmatrati. Takva je npr. grupa predmeta koji se odnose na isplatu potraživanja iz radnog odnosa zaposlenih u društvenim preduzećima, koja su u stečaju, privatizovana ili prodata ili npr. predmeti koji se odnose na isplatu “kosovskih penzija”. Koliko ona zna, stupila je na snagu Uredba Vlade Republike Srbije koja propisuje obavezu da Ministarstvo finansija RS u datom roku predloži na koji način će se ove presude izvršavati. Pomenula je da su predmeti Jevremović i dr. protiv Srbije u grupi za intenzivno praćenje, kao i predmet Milanović protiv Srbije u kojem je prvi put u odnosu na Srbiju Sud zauzeo stav da je došlo do povrede člana 14. Konvencije.

Direktor Pravosudne akademije, gospodin Nenad Vujić pitao je predavača gospođu Nedeljković šta se dešava sa pravom na mirno uživanje imovine vlasnika stana u slučajevima nasilja u porodici. On je istakao da je u Porodičnom zakonu Republike Srbije propisana, kao mera zaštite od nasilja u porodici, mogućnost da se nasilnik može iseliti iz svog stana do godinu dana, a da u stanu ostanu npr. supruga i deca.

Drugog dana radne posete, delegacija iz Republike Srbije imala je čast da prisustvuje saslušanju u predmetu El-Masri protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, koje je održano u glavnoj sudnici Suda. Kako je predmet El-Masri protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, jedan od trenutno najzanimljivijih i najinteresantnijih predmeta pred ovim sudom, za koji je zainteresovana kako stručna javnost tako i mediji, kao i politički činioci ne samo zemalja Evrope već i sveta, bilo je dozvoljeno prisustvo javnosti na saslušanju, a pre ulaska u sudnicu prisutni su imali mogućnost da dobiju saopštenje za javnost koje je Pres-služba Suda štampala i koje sadrži osnovne činjenice o slučaju, kao i napomenu da to saopštenje za javnost ne predstavlja stav Suda o ovom slučaju niti će uticati na odluku Suda u ovom predmetu. Kako je Sud procenio da je ovaj predmet veoma složen sa pravnog aspekta, a i sa aspekta zainteresovanosti svetske javnosti za njega, odlučeno je da će on biti iznet pred Veliko veće suda kojim predsedava sudija Nicolas Bratza, koji je ujedno i predsednik Suda u Strazburu. Na početku saslušanja, predsednik Velikog veća Suda, pozdravio je publiku u sudnici i to pojedinačno delegacije Francuske vojske, predstavnika Ministarstva odbrane SAD-a, delegaciju iz Srbije i druge delegacije koje su u studijskoj poseti ovom Sudu. Potom je u uvodnom izlaganju istakao ko su stranke u postupku, broj predmeta, kao i da je predmet današnje rasprave, i ocena prihvatljivosti predstavke i merutim stvari. Potom je sudija Bratza, dao reč zastupniku Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije. Zastupnik ove države je prvo predložio da se predstavka podnosioca odbaci kao neblagovremena u smislu odredbe člana 35. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Podnosilac  predstavke, gospodin El-Masri, koji je nemački državljanin, tvrdio je da je u septembru 2003. godine, prilikom prelaska autobusom iz  Republike Srbije u državu Makedoniju, na graničnom prelazu izveden iz autobusa, radi redovne provere pasoške kontrole, potom zadržan od strane makedonske policije, odnosno kidnapovan bez zakonskog osnova i bez odluke nadležnog organa i nakon par dana provedenih u faktičkom pritvoru u Skoplju, a kojem pritvoru nije prethodio nikakav zakonski postupak niti odluka nadležnog organa o njegovom zadržavanju, makedonske vlasti su ga na aerodromu u Skoplju predale agentima CIA-e na njihov zahtev u kome su oni naveli da je podnosilac predstavke – lice koje je na njihovoj poternici zbog postojanja osnova sumnje da je umešano u islamski terorizam. Podnosilac predstavke je potom rekao da je prebačen sa aerodroma u Skoplju u Kabul, Avganistan, gde su ga agenti CIA-e u svom tajnom zatvoru koji imaju na teritoriji države Avganistana, mučili, vršili nad njim torturu i zastrašivanje. Nakon što su agenti CIA-e po okončanju ovog postupka ispitivanja zaključili da identitet podnosioca predstavke ne odgovara identitetu lica koje je na njihovoj poternici, pustili su ga i on se vratio u Nemačku. Odmah nakon dolaska na teritoriju države Nemačke, čiji je državljanin, podnosilac predstavke je podneo krivične prijave protiv NN lica u državi Makedoniji kao i krivične prijave protiv NN lica u Sjedinjenim Američkim Državama, ali u Sjedinjenim Američkim Državama krivični postupak je obustavljen zbog toga što su se državni organi te zemlje pozvali na razloge nacionalne bezbednosti. Potom je podnosilac predstavke podneo Evropskom sudu za ljudska prava predstavku protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, navodeći da su opisanim ponašanjem, organi države Makedonije povredili njegova prava zaštićena odredbom člana 3, 5, 8, 10. i 13. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Nakon okončanja rasprave u predmetu El-Masri protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, delegaciji iz Republike Srbije predavanje je održao gospodin Roberto Rivelo, program menadžer u Odeljenju za pravnu saradnju u okviru Direktorata za ljudska prava i vladavinu prava Saveta Evrope. NJegovo predavanje odnosilo se na HELP  program Saveta Evrope koji za cilj ima permanentnu edukaciju advokata iz svih zemalja koje su države članice Saveta Evrope, a radi boljeg upoznavanja evropskog prava, edukacije u pogledu što bolje pripreme predstavki pred sudom, kako u pogledu prihvatljivosti predstavke tako i u pogledu osnovanosti kao i u pogledu edukacije sudija i javnih tužilaca, s obzirom da, kao to je istakao i sudija Popović, nije dovoljno da se u nacionalnim zemljama sudije pozivaju u svojim presudama na pojedine odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima, a da pri tome ne navedu i case-law (sudsku praksu) odnosno tačan broj i naziv presude Evropskog suda za ljudska prava kojom potkrepljuju svoj stav iznet u odluci svog, nacionalnog suda. Sudija Jelena Tišma-Jovanović je istakla da je za članove delegacije veoma značajna ova studijska poseta Sudu, ali da smatra da postoji neophodnost da se ove posete ubuduće usko specijalizuju. Ovo sa razloga što ona npr. dolazi iz Upravnog suda Republike Srbije, pred kojim su složeni predmeti u oblasti zaštite konkurencije, prava građanina na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, zaštite podataka o ličnosti, izborni predmeti, predmeti u oblasti vraćanja imovine ranijim vlasnicima, predmeti u oblasti izdavanja građevinskih dozvola i sl. te stoga smatra da postoji neophodnost da se npr. organizuje jedna studijska poseta samo za sudije Upravnog suda, koja će imati za temu upoznavanje sudija tog suda sa praksom Evropskog suda za ljudska prava u navedenim upravno-pravnim oblastima. Roberto Riveli je zahvalio sudiji Tišmi-Jovanović na konstruktivnom predlogu i istakao da postoje mogućnosti za takvu vrstu edukacije za sudove republičkog ranga i to za Vrhovni kasacioni sud, Ustavni sud kao i za Upravni sud. Takođe, gospodin Riveli je istakao da smatra korisnim da svi sudovi u Republici Srbiji u okviru svojih akata o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, predvide jedno radno mesto za sudijskog pomoćnika ili nekog sličnog referenta u sudu koji će imati zadatak da prati sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, da sa njom upoznaje sudije i sve sudijske pomoćnike u sudu, kao i da izrađuje veb-sajt suda, a koji će biti dostupan i drugim sudijama Evrope u dvojezičnoj varijanti, na nacionalnom i na engleskom jeziku, jer je veoma važno kod integracije jedne zemlje u Evropsku uniju da sudije mogu da razmenjuju mišljenja kao i svoje odluke i ovakvim putem.

Nakon predavanja gospodina Roberta Rivela, delegaciji iz Republike Srbije obratio se sudija Žan Pol Kosta, koji je bio raniji predsednik Evropskog suda za ljudska prava i koji je govorio o osnovnim postulatima evropskog prava. Potom je predavanje održala gospođa Aleksandra Tamamović, pravnik u registru Suda i to o primeni odredbe člana 6. Konvencije, a zatim gospođa Ružica Zarevac o primeni odredbe člana 8, kao i gospođa Ana Vilfan-Vospernik pravnik u registru Suda koja je govorila o odredbi člana 10. Konvencije i o tome šta je u praksi sadržaj prava na informacije, potom da li predstavnici medija imaju pravo da ne otkriju šta je i ko je bio njihov poverljiv izvor informacija kao i da im ne može biti suđeno u krivičnom postupku ako su odbili da otkriju taj izvor.

 
Izveštaj sačinila
sudija Upravnog suda
Jelena Tišma-Jovanović


Prilog-Presuda  predstavka broj 31925/08 od 17.04.2012.-Evropski sud u Strazburu, Drugo odeljenje, predmet Grudić protiv Srbije


 DRUGO ODELJENJE

PREDMET GRUDIĆ protiv SRBIJE
 
(predstavka broj 31925/08)

PRESUDA

STRAZBUR

17. april 2012. godine

Ova presuda će postati pravosnažna u okolnostimaa predviđenim članom 44. stav 2. Konvencije. Moguće su redaktorske promene.

U predmetu Grudić protiv Srbije,

Evropski sud za ljudska prava (Drugo odeljenje), na zasedanju Veća u sastavu:

Françoise Tulkens, predsednik,
Dragoljub Popović,
lsabelle Berro-Lefevre,
András Sajó,
Guido Raimondi, Paulo
Pinto de Albuquerque,
Helen Keller, sudije,
i Stanley Naismith, sekretar Odeljenja,
posle većanja na zatvorenoj sednici održanoj 27. marta 2012. godine,
izriče sledeću presudu, koja je usvojena na taj dan:

POSTUPAK

1. Predmet je formiran na osnovu predstavke (broj 31925/08) protiv Srbije, koju su Sudu prema članu 34. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: ''konvencija"), podnela dva državljanina Srbije bošnjačkog porekla, gđa LJutvija Grudić, ranije Klapija, ("prva podnositeljka predstavke") i g. Mahmut Grudić ("drugi podnosilac predstavke"), 24. juna 2008.
godine.
2.   Podnosioce predstavke, kojima je pružena pravna pomoć, zastupala je gđa R. Garibović, advokat iz Novog Pazara. Vladu Srbije ("Vlada") zastupao je njen zastupnik, g. S. Carić.
3.  Predsednik Drugog odeljenja dao je predstavci prednost u skladu sa Pravilom 41   Poslovnika Suda.
4.  Podnosioci predstavke su tvrdili da im invalidske penzije nisu isplaćene više odjedne decenije, i dalje, da su diskriminisani na osnovu pripadnosti nacionalnoj manjini.
5.Predsednik Drugog odeljenja je 3. marta 2010. godine odlučio da Vladu obavesti o predstavci. Odlučeno je takođe da se dopuštenost i osnovanost predstavke razmatraju istovremeno (raniji član 29. stav 3.).

ČINJENICE

I OKOLNOSTI PREDMETA

6. Podnosioci predstavke su rođeni 1952. godine, odnosno 1948. godine, i bračni su par.
7. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Srbije dodelio je podnosiocima predstavke invalidske penzije 1995. godine, odnosno 1999. godine (u daljem tekstu: "RFPIO")-Filijala na Kosovu. 1 (napomena u tekstu) 
8. Posle mnogo godina provedenih u Kosovskoj Mitrovici, oni su se 2005. godine preselili u Novi Pazar, užu Srbiju (tj. teritoriju Srbije bez Kosova), kao što se vidi iz njihovih ličnih karti koje je izdalo Ministarstvo unutrašnjih poslova Tužene države.

A. Postupak u vezi sa penzijom

9. Prva podnositeljka predstavke i drugi podnosilac predstavke redovno su primali penzije do 9. juna 1999. godine, odnosno 15. januara 2000. godine, kada su mesečne isplate prestale, a da RFPIO nije dao nikakvo objašnjenje.
10.  Podnosioci predstavke su 22. maja 2003. godine zatražili nastavak isplate njihovih penzija.
11. RFPIO je 1. marta 2005. godine i 17. maja 2004. godine doneo zvanična rešenja o obustavi isplate penzija podnosilaca predstavke počev od 9. juna 1999. godine, odnosno 15. januara 2000. godine. U njima je konstatovano da je Kosovo sada pod međunarodnom upravom zbog čega se penzije više ne mogu isplaćivati.
12. Dvema posebnim presudama od 11. jula 2006. godine Okružni sud u Novom Pazaru poništio je sporna rešenja, konstatujući, inter alia, da se ona ne odnose na relevantno Domaće pravo niti daju zadovoljavajuće objašnjenje zašto bi isplata penzija podnosilaca
predstavke trebalo da bude obustavljena. U vezi sa ovim drugim, Okružni sud je zapravo ponovo naveo delove pravnog mišljenja Vrhovnog suda od 15. novembra 2005. godine, ali ga nije zvanično citirao (videti stav 31. u daljem tekstu).
13.RFPIO je posle toga podneo dva zasebna zahteva za vanredno preispitivanje presude u vezi sa odlukama Okružnog suda od 11. jula 2006. godine. U zahtevu u vezi sa drugim podnosiocem predstavke,RFPIO je, inter alia, naveo da, pošto Tužena država nije u mogućnosti da naplati doprinose za penzijsko osiguranje na Kosovu od 1999. godine, lica kojima je penzija iz RFPIO već dodeljena na ovoj teritoriji više ne mogu da ih primaju. Na ime podrške ovom stavu RFLIO je citirao mišljenje Ministarstva za socijalna pitanja od 7. marta 2003. godine (videti stav 29. u daljem tekstu) i naveo da on ovo mišljenje smatra obavezujućim.
 
1 Sva pozivanja na Kosovo, bilo na teritoriju, ustanove ili stanovninrrvo. u ovom kontekstu smatraće se potpuno u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti ujedinjenih Nacija i bez prejudiciranja statusa Kosova.

14.Vrhovni sud Srbije je 13. septembra 2007. godine i 26. februara 2008. godine odbacio navedene zahteve za vanredno preispitivanje presude. Dok je zahtev u vezi sa drugim podnosiocem predstavke odbačen kao nepotpun, isto pravno sredstvo u vezi sa prvom podnositeljkom predstavke meritorno je odbačeno. U ovom drugom slučaju, Vrhovni sud je potvrdio sporno rešenje Okružnog suda.

15.Na osnovu dva posebna rešenja od 3. aprila 2008. godine, RFPIO je obustavio postupak pokrenut na osnovu zahteva podnosilaca predstavke za nastavak isplate njihovih penzija do vremena, kako je navedeno u operativnim odredbama, kada će se ceo taj problem rešiti između organa Srbije i međunarodne uprave na Kosovu. Rešenja RFPIO ličila su na štampane obrasce u koje su samo imena podnosilaca predstavke, prebivalište i identifikacioni podaci predmeta uneti rukom.
16.Podnosioci predstavke su ostali pri stavu da su protiv ovih rešenja podneli upravne žalbe. Vlada ovu tvrdnju osporava. Podnosioci predstavke dostavili su Sudu kopije poštanskih priznanica koje pokazuju da je neka vrsta prepiske poslata RFPIO, kao i Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, ali nisu dostavili Sudu kopije predmetnih zahteva.
17.Iako nije zvanično odlučivao o nastavku obustavljenog postupka, RFPIO je 7. aprila 2008. godine zaključkom o obezbeđenju dokaza zatražio od podnosilaca predstavke da mu dostave rešenja o dodeli penzija. Ispostavilo se da su podnosioci predstavke ispunili ovaj zahtev. Oni su takođe ovom Sudu dostavili kopije predmetnih rešenja.
18.Izgleda da posle toga nije bilo nikakvih dešavanjau postupku.

B. Ostale relevantne čiljenice
    
19.    Kosovo je u junu 1999. godine stavljeno pod međunarodnu upravu.
20.   Podnosioci predstavke su izneli da su svi penzioneri srpske nacionalnosti sa Kosova nastavili da primaju penzije normalno, kao i mnogi Bošnjaci, Romi, Turci i Albanci. Oni su dalje tvrdili da su i oni mogli rešiti problem penzija da su bili spremni da ,.podmite odgovorne".
21.  Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Srbije je 18. juna 2004. godine, u odgovoru na prethodni upit, obavestilo 3aštitnika građana za Kosovo da se penzijski sistem u Srbiji zasniva na konceptu "tekućeg finansiranja". Konkretno, penzije se obezbeđuju iz tekućih doprinosa za penzijsko osiguralje. Proizlazi da pošto srpski organi ne mogu da naplaćuju te doprinose na Kosovu od 1999. godine, lica kojima su već priznate RFPIO penzije na Kosovu ne mogu takođe očekivati, u tom trenutku, da će ih dalje primati. Dalje, Ministarstvo je navelo usvajanje Uredbe 2001/35 o penzijama na Kosovu, kojom je predviđen poseban penzijski sistem za lica koja žive na teritoriji (vidi stav 39. u daljem tekstu). 
22. Pošto imje 2005. godine kuća srušena, podnosioci predstavke preselili su se iz Kosovske Mitrovice u Novi Pazar koji se nalazi u užoj Srbiji.
23. RFPIO je 2. aprila 2008. godine potvrdio, inter alia, da je devojačko prezime prve podnositeljke predstavke bilo Klapija.
24. Oba podnosioca predstavke boluju od ozbiljnih srčanih oboljenja, i žive u veoma teškim finansijskim uslovima. Oni su, međutim, izneli da nikada nisu podneli zahtev za penzije na Kosovu.

RELEVANTNO DOMAĐE PRAVO I PRAKSA
 
A. Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju (objavljen u "Službenom listu Republike Srbije" -Sl. list RS -br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63106, 5109, 107/09, 30/10 i 101/10)
25. Član 104. predviđa, inter alia, da se upravni postupak pred RFPIO može ponovo pokrenuti, na zahtev osiguranika ili eh proprio motu, ako se sazna za nove relevantne čiljenice ili dokaze ili ako u prvobitnom postupku te čiljenice ili dokazi nisu izneti.
26. Član 110. predviđa, inter alia, da prava pojedinca iz penzijskog i invalidskog osiguralja prestaju, ako se ispostavi da pojedinac više ne ispunjava prvobitne zakonske uslove. Međutim, ako penzioner sa stečenom penzijom obezbedi dodatnu penziju kod nekog drugog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje osnovanog u nekoj drugoj državi formiranoj na teritoriji bivše Jugoslavije, njegova penzija koju isplaćuje RFPIO, osim ako nije drugačije predviđeno međunarodnim sporazumom, ponovo se proceljuje (ponovo obračunava) na osnovu penzijskog staža kojije prethodni fond već uzeo u obzir.
27.Član 169. predviđa, inter alia, da se imovina RFPIO sastoji od: doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguralje; sopstvene imovine; izdvojenih sredstava u državnom budžetu; subvencija i donacija, povraćaja od raznih ulaganja i određenog dela sredstava dobijenih privatizacijom državnog i društvenog kapitala.

B. Odluka o privremenom načiiu ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja osiguranika i lica sa područja AP Kosovo i Metohija od 19. avgusta 1999. godine i Odluka o privremenoj nadležnosti za ostvarivanje prava iz peizijskog i invalndskog osiguranja za osngurannke i lica sa područja AP Kosovo i Metohija od 22. marta 2007. godine

28. Ove odluke utvrđuju detalje u vezi sa procesnom nadležnošću raznih filijala RFPIO u vezi sa pravima osiryranika sa Kosova.
 
V. Mišljenje Ministarstva za socijalna pitanja, broj 181-01126/2003 od 7. marta 2003. godine i Mišljenje Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, broj 182-0220/2004-07 od 18. juna 2004. godine

29. Ova mišljenja navode,  inter alia, da se penzijski sistem u Srbiji zasniva na konceptu "tekućeg finansiranja". Konkretno, penzije se obezbeđuju iz tekućih doprinosa za penzijsko osigyranje. Pošto srpski organi ne mogu da naplaćuju te doprinose na Kosovu od 1999. godine, lica kojima su već priznate RFPIO penzije na Kosovu ne mogu takođe očekivati, u tom trenutku, da će ih dalje primati. Dalje, konstatuje se da Uredba 2001/35 o penzijama na Kosovu, koju je donela Misija privremene uprave, predviđa poseban penzijski sistem za lica koja žive na teritoriji, što je samo po sebi ozbiljno pitanje (videti stav 39 u daljem tekstu).

G. Sudska praksa Ustavnog suda
 
30. Ustavni sud Srbije je dosledno utvrđivao da mišljenja i uputstva raznih državnih ministarstava ne predstavljaju propis ili opšti pravni akt, i da su samo namenjena olakšanju njihove primene (videti, na primer, IU-293/2004 od 29. juna 2006. godine i IU­275/2009 od 19. novembra 2009 . godine).

D. Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, sa obrazloženjem, utvrđeno na sednici od 15. novembra 2005. godnne, "Bilten sudske prakse", broj 3/05
 
31. Kao odgovor na stanje na Kosovu, ovo Shvatanje navodi, inter aia, da se priznato pravo na penziju može jedino ograničiti na osnovu člana 110. Zakona o penzijskom i invalidskom osiryranju (videti stav 26. u gornjem tekstu). U vezi sa članom 169. navedenog Zakona, priznata penzijska prava ne mogy zavisiti ni od toga da li se tekuhi doprinosi penzijskog osiryranja mogy prikupiti ili ne na datoj teritoriji (videti stav 27. u gornjem tekstu).
32.  Ovo shvatanje dalje objašnjava da bi upravni postupak i, ako je potrebno, upravni spor bili odgovarajuhi put da se ospori svako ograničenje penzijskih prava nekog lica.
33. Najzad, u Shvatanju se konstatuje da parnični sudovi, u ovom kontekstu, mogy jedino biti nadležni da presuđuju u predmetima koji se odnose na pritužbe na nezakonit i nepravilan rad na strani RFPIO.

 Đ. Zakon o upravnim sporovima (objavljen u "Službenom listu Savezne Republike Jugoslavije" -Sl. list SRJ-broj 46/96)

34. Članovi 5 i 6. predviđaju, inter alia, da se upravni spor može pokrenuti protiv upravnog akta koje je izdao nadležni državni organ ili organ koji vršijavna ovlašhenja.
35. Član 24. predviđa da ako drugostepeni upravni organ ne odluči po žalbi najkasnije u roku od 60 dana, i to opet ne učini za još 7 dana, od prijema ponovljenog zahteva podnosioca žalbe u tom smislu, podnosilac žalbe može direktno pokrenuti upravni spor, tj. kao daje žalba odbačena.
36. Član 41. stav 3. predviđa da nadležni sud može ne samo ukinuti sporni upravni akt
već i presuditi o osnovanosti zahteva tužioca, ako to dozvoljavaju č:injenice predmeta i sama priroda predmetnog spora..

E. Zakon o visini stope zatezne kamate (objavljen u Sl. listu SRJ, broj 9/01 i Sl. listu RS,  broj 31/11)

37. Član 1. predviđa da se zakonska kamata isplaćuje od datuma dospeća za plaćanje priznatog novčanog zahteva u srpskim dinarima do datuma izmirenja.
38.Član 2. navodi da se ta kamata obračunava na osnovu zvaničnog indeksa potrošačkih cena plus dodatnih 0,5% mesečno.

III. RELEVANTNO PRAVO NA KOSOVU

A. Uredba 2001/35 o penzijama na Kosovu i Uredba 2005/20 kojom se menja Uredba 2001/35, koje je donela Misija privremene uprave Ujednljenih Nacija na Kosovu

39. Ove uredbe predviđaju zaseban penzijski sistem na osnovu koga, inter alia, sva lica "sa prebivalištem" na Kosovu, starosti 65 godina ili iznad, imaju pravo na "osnovnu penziju".

B. Zakon o izmenama i dopunama Uredbi 2001135 i 2005/20 koje je usvojila Skupština Kosova

40. Skupština Kosova je 13. juna 2008. godine usvojila ovaj zakon koji, suštinski, potvrđuje penzijski sistem utvrđen dvema gore navedenim Uredbama, ali prenosi funkcionalne nadležnosti sa Misije privremene uprave Ujedinjenih Nacija na Kosovu na kosovske organe.

PRAVO
 
1. NAVODNA POVREDA ČLANA 1. PROTOKOLA BROJ. 1
41.Podnosioci predstavke nisu se oslonili na određenu odredbu Konvencije ili nekog protokola uz nju. Usuštini, međutim, oni su se žalili što im invalidske penzije nisu isplaćivane više od jedne decenije.
42. Budući da Sud ima pravo "kvlaifikovanja" činjenica svakog predmeta pred njim (videti Akdeniz protiv Turske, broj 25165/94, stav 88., 31. maj 2005. godine), Sud smatra da ove pritužbe treba razmatrati prema članu 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, čija odredba glasi kako sledi:
"Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživam svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnogprava."
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza iai drugih dažbina ili kazni."

Dopuštenost

1. Argumenti stranaka

43. Vlada je tvrdila da podnosioci predstavke nisu iscrpeli sva delotvorna
Domaća pravna sredstva.
44. Oni posebno nisu uložili žalbu protiv odluke RFPIO od 3. aprila 2008. godine a nisu, u vezi sa tim, ni naknadno tražili ponavljanje postupka u skladu sa članom 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (videti st. 15 i 25. u gornjem tekstu).
45. U vezi sa upravnim sporom (videti st. 34-36. u gornjem tekstu), Vlada je konstatovala da je sudovima nemoguće da presuđuju o osnovanosti pritužbi na penzije, kao što je pritužba podnosilaca predstavke. Razlog za to je bila uništena ili nedostajuća dokumentacija, nepostojanje saradnje između nadležnih ustanova na Kosovu i u Srbiji, česta zloupotreba prava na penziju, i potreba da se ceo problem reši pregovorima. U većini slučajeva sudovi su stoga odbili čak i da ponište sporne odluke koje je doneo RFPIO, u suštini potvrđujući obrazloženje sadržano u Mišljenjima dva ministarstva od 7. marta 2003. godine i 18. juna 2004. godine (videti stav 29. u gornjem tekstu). U tom smislu Vlada je dostavila kopije više sudskih odluka donetih širom zemlje.
46. Podnosioci predstavke branili su stav da su poštovali zahtev iscrpljenja pravnih sredstava. Konkretno, oni su uložili žalbu na rešenje RFPIO od 3. aprila 2008. godine (videti stav 16. u gornjem tekstu). Međutim, predlog za ponavljalje upravnog postupka, ili zapravo tužba u upravnom sporu, bili bi jasno nedelotvorni. Podnosioci predstavke su najzad izrazili sumnju u vezi sa navodnim uništenjem predmetne dokumentacije u vezi sa penzijama pošto mnoga lica iz severnog dela Kosovske Mitrovice, grada u kome su živeli do 2005. godine, i dalje primaju penzije.
 
2. Ocena Suda

47.Sud ponavlja da pravilo iscrpljenja Domaćih pravnih sredstava iz člana 35. stav 1. Konvencije zahteva od podnosilaca predstavke da prvo iskoriste pravna sredstva predviđena Domaćim pravnim sistemom, čime se države oslobađaju odgovornosti pred Sudom za svoje postupke pre nego što su imale priliku da stvari isprave u sopstvenom pravnom sistemu. Ovo pravilo zasniva se na pretpostavci da Domaći sistem obezbeđuje delotvorno pravno sredstvo u odnosu na navodnu povredu. Teret dokazivanja je na Vladi koja tvrdi da nisu iscrpljena Domaća pravna sredstva da zadovolji Sud daje delotvorno pravno sredstvo bilo dostupno i u teoriji i u praksi u relevantnom trenutku. Drugim rečima, da je pravno sredstvo bilo dostupno, da je moglo da obezbedi naknadu u odnosu na pritužbe podnosioca predstavke i ponudi realne izglede na uspeh. Međutim, pošto se ovaj dokaz tereta zadovolji na podnosiocu predstavke je da utvrdi da je pravno sredstvo koje je Vlada ponudila zapravo iscrpljeno ili da je iz nekog razloga neodgovarajuće i nedelotvorno u posebnim okolnostima predmeta i da su postojale posebne okolnosti koje su ga oslobađale tog zahteva (videti Mirazović protiv Bosne i Hercegovine (odluka), broj 13628/03, 6. maj 2006. godine).
48. Pravilo iscrpljenja pravnih sredstava takođe nije primenjivo kada se pokaže da postoji upravna praksa koja se sastoji od ponavljanja postupaka koji nisu u skladu sa Konvencijom i tolerancija državnih organa, i kada je takve prirode da su postupci uzaludni ili nedelotvorni (Aksoy protiv Turske, 18. decembar 1996. godine, stav 52., Izveštaji o presudama i odlukama 1996-VI).
49. Sud priznaje da se član 35. stav 1 (raniji član 26.) mora primenjivati sa određenim stepenom fleksibilnosti i bez preteranog formalizma (videti, na primer, Cardot protiv Francuske, presuda od 19. marta 1991. godine, stav 34., serija A broj 200). Pravilo iscrpljenja pravnih sredstava nije ni bezuslovno niti se može primenjivati automatski. Kada se razmatra da li se poštuje bitno je da se uzmu u obzir posebne okolnosti svakog pojedinačnog slučaja (videti, na primer, Van Oosterwijk protiv Belgije, presuda od 6. novembra 1980. godine, stav 35., serija A broj 40). To znači, između ostalog, da ono mora realno uzeti u obzir ne samo postojanje formalnih pravnih sredstava u pravnom sistemu države ugovornice o kojoj je reč već i opšti kontekst kao i lične prilike podnosilaca predstavke (videti Akdivar i drugi protiv Turske [VV], 16. septembar 1996. godine, stav 69., Izveštaji 1996-1V).
50.Ako se vratimo na predmetni slučaj, Sud primećuje da je RFPIO nedvosmisleno izneo svoj stav da isplata penzija svim licima u situaciji kao što je situacija podnosilaca predstavke treba da bude obustavljena (videti stav 13. u gornjem tekstu). Onje to učinio na osnovu Mišljenja Ministarstva za socijalna pitanja od 7. marta 2003. godine, a to je Mišljenje ponovno potvrđeno kasnijim Mišljenjem Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 18. juna 2004. godine (videti stavove 13 i 29. U gornjem tekstu). U oba ova mišljenjanavodi se, inter alia, da se penzijski sistem u Srbiji zasniva na konceptu "tekućeg finansiranja". To znači, pošto organi Srbije nisu u mogućnosti da naplate bilo kakve doprinose za penzijsko osiguranje na Kosovu od 1999. godine, lica kojima su RFPIO penzije već priznate na Kosovu ne mogu očekivati da će ih dalje primati. Sud prema tome smatra da nikakvo upravno sredstvo u oviru nadležnosti RFPIO na raznim nivoima, bilo žalba ili predlog za ponovno pokretanje postupka, ili, zapravo, bilo koje drugo pravno sredstvo upućeno navedenim ministarstvima, ne bi moglo da se smatra delotvornim u posebnim okolnostima ovog predmeta. U ovom kontekstu je relevantno da je jedan broj lica u situaciji kao što je situacija podnosilaca predstavke izgleda nastavio da prima penzije RFPIO, s obzirom da se čini daje do toga došlo na netransparentnoj osnovi.
51.U vezi sa upravnim sporom, sama Vlada je priznala da je pravosuđu u Srbiji "nemoguće" da odlučuje o osnovanosti zahteva u vezi sa penzijom kao što je zahtev podnosilaca predstavke. Sudovi su umesto toga, najvećim delom, potvrđivali sporne upravne akte, usvajajući obrazloženja sadržana u gore navedenim mišljenjima (videti stavove 45 i 29. u gornjem tekstu, tim redom). I opet, u tako veoma specifičnim okolnostima, od podnosilaca predstavke se nije moglo očekivati da upotrebe još jedan pravni put, u najboljem slučaju, teorijske naknade.
52.S obzirom na gore navedeno, kao i na sudsku praksu ovog Suda, primedba Vlade da Domaća delotvorna pravna sredstva nisu iscrpljena mora se odbaciti.
53.  Sud konstatuje da predmetne pritužbe nisu očigledno neosnovane u smislu člana 35. stav 3 (a) Konvencije. On dalje konstatuje da one nisu nedopuštene ni po kom osnovu. Prema tome, moraju se proglasiti dopuštenim.

B. Osnovanost

1. Argumneti stranaka
 
(a) Argumenti podnosilaca predstavke
 
54. Podnosioci predstavke su ponovo potvrdili svoje pritužbe.
55.Time su ostali pri stavu da Tužena država jasno nije bila spremna da nastavi sa isplatom njihovih penzija. Rešenje RFPIO od 3. aprila 2008. godine da obustavi njihovu isplatu jednostavno je ignorisala odluku Okružnog suda od 11. jula 2006. godine (videti stavovi. 15 i 12, tim redom).
56.Predmetna prava na penziju bila su stečena prava i zakonski se ne mogu opozvati ili obustaviti izuzev u slučajevima predviđenim Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju (videti stav 26. u gornjem tekstu). Sukob na Kosovu za to nije bio bitan. U svakom slučaju, mnoga lica sa prebivalištem na Kosovu nastavila su da primaju penzije, uglavnom Srbi, ali i jedan broj drugih lica, uključujući Bošnjake.
57. Mišljenje da se tekuće penzije isplaćuju samo iz stalnih doprinosa za penzijsko osiguranje je bez osnova, jer kada bi to zaista bio slučaj, i s obzirom na broj preduzeća koja nisu u mogućnosti da uplaćuju ove doprinose širom Srbije, penzije bi uopšte teško mogle da se isplaćuju.
58. Podnosioci predstavke nisu tražili penzije od kosovskih institucija niti su im te institucije priznale penzije, a sporna obustava njihovih penzija ne može se više smatrati privremenom, pošto je u međuvremenu prošlo više od deset godina. Mnoga lica u situaciji podnosilaca predstavke već su preminula, a da ovo pitanje nije rešeno.
59. I pored toga što im je kuća uništena, podnosioci predstavke su živeli u Kosovskoj Mitrovici do maja 2005. godine. Utom periodu su stanovali kod rođaka. U maju 2005. godine preselili su se u Novi Pazar u užoj Srbiji i zvanično prijavili prebivalište u tom gradu.
60. Centar za socijalni rad u Novom Pazaru obavestio je podnosioce predstavke da nemaju pravo da primaju socijalnu pomoć, "pošto su primaoci invalidskih penzija", zbog čega nikada nisu podneli zvaničan zahtev za istu. Bez materijalne pomoći dece podnosioci predstavke ne bi mogli preživeti sve ove godine.
61. Podnosioci predstavke obraćali su se RFPIO više puta, i pisanim putem i lično, ali uzalud. Bez obzira na različite političke obzire, podnosioci predstavke su insistirali na tome da imaju pravo na svoje penzije.

(b) Arrymenti Vlade

62. Vlada je konstatovala da je od 1992. godine zaživeo novi sistem penzijskog i invalidskog osiguranja. On je međutim od samog početka naišao na velike probleme finansiranja, koji su često dovodili do kašnjenja u isplati penzija širom zemlje. Neki od razloga za ovakvo stanje su oružani sukob na teritoriji bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, stalna politička kriza, ekonomske sankcije uvedene Srbiji i opšta slabost srpske privrede, kao i povećani broj penzionera u kombinaciji sa uplatama doprinosau sistem manjeg broja zaposlenih.
b3. Kao posledica intervencije Severno Atlanskog Pakta (u daljem tekstu: ''NATO") u Srbiji 1999. godine, posebno bombardovanja iz vazduha i događaja posle toga, većina odnosne dokumentacije u vezi sa penzionerima sa stečenim pravima na penziju na Kosovu ili je uništena ili su je drugi zaplenili, zbog čega više nije dostupna RFPIO.
b4. Kosovo je u junu 1999. godine stavljeno pod međunarodnu upravu, a penzijski sistem Srbije je prestao da funkcioniše na toj teritoriji.
b5. Postojeći penzijski sistem Srbije zasniva se na načelu međugeneracijske solidarnosti i tekućeg finansiranja, gde se penzije finansiraju iz tekućih doprinosa za penzijsko osiguranje, dok je od 2001. godine na Kosovu uspostavljen zaseban penzijski sistem, zasnovan na drugačijem pristupu (videti stavove 39 i 40. u gorljem tekstu). Na osnovu informacija kosovskih organa, od novembra 2008. godine 137.792 penzionera prima penzije na taj način.
66. Počev od 1999. godine lica zaposlena na Kosovu prestala su da uplaćuju doprinose za osiguranje u RFPIO. Između dva penzijska sistema ne postoji koordinacija. U takvoj situaciji, srpski organi nisu imali drugog izbora već da obustave isplate penzija u pokrajini. To su učinili usvajanjem Mišljenja u tom smislu (vidi stav 29. u gornjem tekstu). Srbija, međutim, nikada nije usvojila nijedan zakon sa ciljem diskriminacije neke etničke grupe. Vlada je dalje dostavila Sudu kao primer spisak 32 lica koja nisu srpskog porekla koja i dalje primaju penzije od RFPIO. Ona je takođe primetila da ima još mnogo drugih lica, ali da bi bilo teško da se dostave statistički podaci pošto se oni ne prikupljaju i klasifikuju na osnovu etničke pripadnosti.
67.RFPIO je nastavio da isplaćuje penzije interno raseljenim licima sa Kosova, kao i, u izuzetnim slučajevima, onima koji i dalje žive na Kosovu, ali gde lokalne filijale RFPIO i dalje funkcionišu, i gde nema mogućnosti zloupotrebe (identitet penzionera, status i prebivalište koji se mogu potvrditi). Ovo drugo je čak važnije u smislu iznosa u pitanju. Na primer, Tužena država je 2009. godine potrošila 40% svog budžeta na penzije i druga socijalna davanja. Isplata penzija licima čije je prebivalište sporno, i koja nisu registrovana kod RFPIO pre uspostavljanja paralelnog penzijskog sistema na Kosovu ne može se nastaviti. Jasno je da bi bilo neprihvatljivo da neka lica primaju dve penzije po istom osnovu.
68.Podnosioci predstavke su tvrdili da su ostali na Kosovu posle NATO intervencije do 2005. godine kada su se preselili u Novi Pazar. Nejasno je međutim gde su tačno živeli za to vreme. Posle dostavljanja ove predstavke Vladi, i na sopstvenu inicijativu Zastupnika, srpska policija je dostavila informacije u smislu da su podnosioci predstavke samo povremeno živeli na adresi u Novom Pazaru. U vreme provere oni su se nalazili u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji, iz medicinskih razloga, a gospođu Z.F. su ovlastili da prima njihovu poštu u Novom Pazaru.
69.Vlada ima velike sumlje da podnosioci predstavke primaju penziju od nadležnih međunarodnih ustanova na Kosovu. Ona je pokušala da to potvrdi obraćajući se tim ustanovama, ali uzalud. Argument u tom smislu je da su podnosioci predstavke tražili samo nastavak isplate penzija za 2003. godinu, iako tvrde da su živeli u severnom delu Kosovske Mitrovice gde postoji filijala RFPIO koja funkcioniše. Čudno je da su čekali skoro četiri godine da traže nastavak isplate, posle njene obustave. Podnosioci predstavke nisu tražili ni socijalnu pomoć do rešenja njihovog slučaja. Vlada je dostavila kopiju uverenja koje je u tom smislu izdao Centar za socijalni rad u Novom Pazaru. Isto tako, bilo je ozbiljnih problema zloupotrebe u vezi sa dostavljanjem lažnih informacija o prebivalištu brojnih penzionera, posebno onih koji tvrde da im je prebivalište u Novom Pazaru. U tom smislu Vlada je dostavila memorandum RFPIO, u kome se navodi da su mnoga takva lica prvo prijavila prebivalište u Novom Pazaru, a da su se zatim vratila da žive na Kosovo, i da su ovlastila druga lica da im primaju poštu u Novom Pazaru.
70.U svakom slučaju, ovo pitanje predmetne predstavke je političko pitanje koje se mora rešiti politički, pregovorima. Srbija ga ne može rešiti jednostrano. Zastupnik je obavestio sva nadležna tela Vlade o potrebi da se ova situacija hitno reši. Ministarka finansija je 19. maja 2010. godine, inter alia, potvrdila opšti pristup RFPIO ovom pitanju, a lično se obavezala da će organizovati sastanak sa zainteresovanim vladinim telima odmah po završetku pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom.
71. Vlada je primetila da bi ukupan potencijalni dug Tužene države u situacijama kao što je situacija podnosilaca predstavke zaista bio veoma veliki, i da bi značajno podrio finansijsku stabilnost zemlje. U tom smislu Vlada se pozvala na zvanične podatke koje je dostavio RFPIO, koji navode da se predmetna suma procenjuje na 1.008.358.614 evra (EUR), dok je samo Ministarstvo utvrdilo ovu sumu na EUR 1.050.468.312, tj. manje od 10% ukupnih deviznih rezervi Srbije.

2. Ocena Suda
 
72.Načela koja se uopšteno primenjuju u predmetima prema članu 1. Protokola broj 1 jednako su važna kada je reč o penzijama (videti Andrejeva protiv Latvije [VV], broj 55707/00, stav 77., 18. februar 2009. godine, i noviji predmet Stummer protiv Austrije [VV ], broj 37452102, stav 82., 7. jul 2011. godine). Stoga, ta odredba ne garantuje pravo na sticanje imovine (videti, među mnogim drugim autoritetima, Van der Mussele protiv Belgije, 23. novembar 1983. godine, stav 48., serija A broj 70; Slivenko protiv Latvije (odluka) [VV], broj 48321/99, stav 121., ECHR 2002-II; i Kopecký protiv Slovačke [VV], broj 44912/98, stav 35 (b), ECHR 2004-IX). Kao takva, ona ne garantuje ni pravo na penziju u određenom iznosu (videti, među mnogim autoritetima, Müller protiv Austrije, broj 5849/72, izveštaj Komisije od 1. oktobra 1975. godine, Odluke i izveštaji (DR) Z, str. 25; T. protiv Švedske, broj 10671/83, odluka Komisije od 4. marta 1985. godine, DR 42, str. 229; Janković protiv Hrvatske (odluka), broj 43440/98, ECHR2000-H; Kuna protiv Nemačke (odluka), broj 52449/99, ECHR 2001-U (izvodi); Lenz protiv Nemačke (odluka), broj 40862/98, ECHR 2001-H; Kjartan Ásmundsson protiv Islanda, broj 60669/00, stav 39., ECHR 2004-IX; Apostolakis protiv Grčke, broj 39574/07, stav 36.,22. oktobar 2009. godine; Wieczorek protiv Poljske, broj 18176/05, stav 57., 8. decembar 2009. godine; Poulain protiv Francuske (odluka), broj 52273/08, 8. februar 2011. godine; i Maggio i drugi protiv Italije, br. 46286/09, 52851/08,53727/08, 54486/08 i 56001/08, stav 55., 31. maj 20 11. godine). Međutim, kada se u državi ugovornici nalazi na snazi zakonodavstvo koje predviđa isplatu prava kao što je pravo na penziju - bez obzira da li je uslovljena prethodnom uplatom doprinosa to zakonodavstvo se mora smatrati zakonodavstvom koje stvara svojinski interes koji spada u okvir člana 1. Protokola broj 1 za lica koja ispunjavaju njegove uslove (videti Carson i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva [VV], broj 42184/05, stav 64., ECHR 2010-...). Smanjenje ili obustava penzije može prema tome predstavljati mešanje u mirno uživanje imovine koje se mora opravdati (videti Kjartan Ásmundsson, citiran u gornjem tekstu, stav 40.; Rasmussen protiv Poljske, broj 38886/05, stav 71., 28. april 2009. godine; i Wieczorek, citiran u gornjem tekstu, stav 57.).
73. Prvi i najvažniji zahtev člana 1. Protokola broj 1 je da bi svako mešanje državnog organa u mirno uživanje imovine trebalo da bude zakonito (videti Bivši kralj Grčke i drugi protiv Grčke [VV], broj 25701/94, st. 79 i 82., ECHR 2000-XII i da treba da teži legitimnom cilju "u javnom interesu".
74. U vezi sa zakonitošću, ona prvenstveno zahteva postojanje i usklađenost sa adekvatno dostupnim i dovoljno preciznim Domaćim zakonskim odredbama (videti, među mnogim drugim, presuda Malone od 2. avgusta 1984. godine, st. 66-68., serija A broj 82; i Lithgow i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 8. jul 1986. godine, stav 110., serija A broj 102).
75. u skladu sa praksom Suda, nacionalni organi su, zbog neposrednog poznavanja društva i njegovih potreba, u načelu u boljem položaju od međunarodnog sudije kada treba odlučiti štaje "u javnom  interesu". Prema sistemu Konvencije, na tim je organima da izvrše početiu procenu postojanja pitanja od javnog interesa pravdajući mere kojima se vrši mešanje u mirno uživanje imovine. Štaviše, postoji neophodnost da pojam ''javnog interesa" bude širok. Posebno, odluka da se donesu zakoni u vezi sa penzijama ili socijalnim staranjem podrazumeva razmatranje raznih ekonomskih i socijalnih pitanja. Sud prihvata da u oblasti socijalnog zakonodavstva, uključujući i oblast penzija, Države uživaju širok prostor za procenu, koji u interesu socijalne pravde i ekonomske dobrobiti može zakonito da dovede do prilagođavanja, pa čak i do smanjenja iznosa penzija, koje se inače isplaćuju stanovništvu koje za to ispunjava uslove. Međutim, svaka takva mera mora se sprovesti na način koji nije diskriminatorski i biti u skladu sa zahtevima proporcionalnosti. Prema tome, prostor za procenu dostupan zakonodavnim telima pri izboru penzione politike trebalo bi da bude širok, a njihovu procenu šta je "u javnom interesu" trebalo bi poštovati izuzev ako je ta procena očigledno bez opravdane osnove (videti, na primer, Carson i drugi protiv Ujedinjenog Kra.ljevstva [VV], citiran u gornjem tekstu, stav 61.; Andrejeva protiv Latvije [VV], citiran u gornjem tekstu, stav 83.; kao i Moskal protiv Poljske, broj 10373/05, stav 61., 15. septembar 2009. godine).
76. Svako mešanje mora takođe biti proporcionalno cilju kome se teži. Drugim rečima, mora se postići "pravična ravnoteža" između potreba opšteg interesa zajednice i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinca. Potrebna ravnoteža neće se naći ako lice ili lica u pitanju moraju da snose pojedinačan i preteran teret (videti James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 21. februar 1986, stav 50., serija A broj 98; i Wieczorek, citiran u gornjem tekstu, stavovi 59-60., uz dalja pozivanja). Naravno, pitanje da li je pravična ravnoteža zaista postignuta postaje relevantno samo ako se i kada se utvrdi da je mešanje u pitanju zadovoljilo gore navedeni uslov zakonitosti i da nije bilo proizvoljno (videti Iatridis protiv Grčke [VV], broj 31107/96, stav 58., ECHR 1999-II.
77.Ako se vratimo na predmetni slučaj, Sud smatra da postojeća stečena prava na penziju podnosilaca predstavke predstavljaju imovinu u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju. Dalje, obustava isplate penzija u pitanju od strane RFPIO jasno je predstavljala mešanje u mirno uživanje njihove imovine.
78.U vezi sa uslovom zakonitosti, Sud primećuje da član 110. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju navodi da se penzijska i invalidska prava pojedinca ukidaju samo ako proizlazi da pojedinac više ne ispunjava prvobitne zakonske uslove, što je osnov očito neprimenjiv na podnosioce predstavke. U ovoj odredbi nema takođe pozivanja na moguće neodređeno obustavljanje penzija, a ponovni obračun penzija, koji se navodi, odnosi se na veoma specifične okolnosti koje isto tako nisu relevantne za konkretan slučaj (videti stav 26. u gornjem tekstu).
79.Dalje se konstatuje da su se sporne obustave umesto toga zasnivale na mišljenjima Ministarstva za socijalna pitanja i Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike od 7. marta 2003. godine i 18. juna 2004. godine, u kojimaje navedeno, inter alia, da se penzijski sistem u Srbiji zasniva na na konceptu "tekućeg finansiranja". Prema tim mišljenjima, za koja nema dokaza da li su objavljena u "Službenom listu Republike Srbije", pošto organi Srbije nisu u mogućnosti da naplate bilo kakve doprinose za penzijsko osiguranje na Kosovu od 1999. godine, lica kojima su penzije RFPIO već priznate na Kosovu ne mogu ni očekivati, u ovom trenutku, da će ih dalje primati. Vlada je sama prihvatila da se obustava penzija podnosilaca predstavke zasnivala na navedenim mišljenjima (videti stav 66. u gornjem tekstu).
80.Istovremeno, međutim, Ustavni sudje odlukama iz 2006. godine i 2009. godine utvrdio da ta mišljenja ne predstavljaju zakone, i da imje namera samo bila da olakšaju njihovu primenu, a Vrhovni sudje, u svom shvatanju od 15. novembra 2005. godine, u vezi sa situacijom na Kosovu, izričito konstatovao da se priznato pravo pojedinca na penziju može jedino ograničiti na osnovu člana 110. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Dalje, u smislu člana 169. navedenog Zakona, priznata prava na penziju ne mogu da zavise od toga da li se tekuhi doprinosi za penzijsko osiguranje mogu naplatiti na datoj teritoriji (videti stavove 30 i 31. U gornjem tekstu).
81.U takvim okolnostima, Sud ne može, a da ne zaključi da mešanje u "imovinu" podnosilaca predstavke nije bilo u skladu sa relevantnim Domahim zakonom, a taj zaključak ne stvara neophodnost utvrđivanja da li je postignuta pravična ravnoteža između zahteva od opšteg interesa zajednice, sa jedne strane, i zahteva zaštite osnovnih prava pojedinca, sa druge strane (videti Iatridis protiv Grčke [VV], citiran u gornjem tekstu, stav 58.), bez obzira na ozbiljnost navodnih finansijskih posledica po Tuženu državu.
82.Sud dalje konstatuje da nema dokaza da su podnosioci predstavke primaoci tzv. "kosovskih penzija", i dasu oba podnosioca, u svakom slučaju mlađa od 65 godina, zbog čega zvanično nisu podobni da podnesu zahtev za penzije (videti stavove 39 i 40. u gornjem tekstu). Pozivanje Vlade na mesto prebivališta podnosilaca predstavke i nepostojeću dokumentaciju uopšteno, takođe se čini nebitnim pošto im isplata penzija nije obustavljena po tom osnovu. U svakom slučaju, izgleda da su podnosioci predstavke dostavili RFPIO predmetna dokumenta (videti stav 17. u gornjem tekstu), iako su u relevantnom trenutku živeli u Kosovskoj Mitrovici, gradu u kome prema izjavi same Vlade postoji filijala RFPIO koja funkcioniše (videti stav 69. u gornjem tekstu). Najzad, od podnosilaca se ne može opravdano očekivati da sve vreme provode na zvanično prijavljenoj adresi u Novom Pazaru, posebno zbog potrebe lečenja (videti stav 68. u gornjem tekstu).
83.Prema tome, došloje do povrede člana 1. Protokola broj 1.

II. NAVODNA POVREDA ČLANA 14. KONVENCIJE

84. Podnosioci predstavke dalje su se žalili zbog diskriminacije na osnovu pripadnosti etničkoj manjini.
85. Sud smatra da bi pritužbe podnosilaca predstavke trebalo razmatrati prema članu 14. Konvencije, a u vezi sa članom 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju (videti Akdeniz protiv Turske, citiran u gornjem tekstu, stav 88.).
86. Prethodna odredba glasi: 
"Uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj Konvenciji obezbeđuje se bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, povezanost s nekom nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status."
87. S obzirom na relevantne činjenice ovog slučaja, kao i navode stranaka, Sud smatra da ne postoji dokaz koji ukazuje da su podnosioci predstavke diskriminisani po osnovu etničke pripadnosti (videti, posebno, stavove 20, 56 i 66. U gornjem tekstu).
88. Proizlazi da su njihove pritužbe očigledno neosnovane i da se moraju odbaciti u skladu sa članom 35. stavovi 3 (a) i 4 Konvencije.

III. PRIMENA ČLANA 41. KONVENCIJE
 
89. Član 41. Konvencije predviđa:
"Kada Sud utvrdi prekršaj Konvencije ili protokola uz nju, a unutrašnje pravo Visoke strane ugovornice u pitalju omogyćava samo delimičnu odštetu, Sud će, ako je to potrebno, pružnti pravično zadovoljenje oštehenoj stranci."

A. Šteta

90. Svaki podnosilac predstavke tražio je 7.000 evra na ime pretrpljene nematerijalne štete. Podnosioci predstavke tražili su dalje, na ime materijalne štete, isplatu dospelih penzija od 9. juna 1999. godine, odnosno 15. januara 2000. godine, plus zakonsku kamatu.
91. Vlada je osporila ove zahteve.
92.Sud smatra da su podnosioci predstavke u ovom predmetu svakako pretrpeli određenu nematerijalnu štetu, na ime koje im dodeljuje traženi iznos u potpunosti, tj. sumu od 7.000 evra svakom. Osim toga, Tužena vlada mora isplatiti prvoj podnositeljki i drugom podnosiocu predstavke, na ime pretrpljene materijalne štete, njihove dospele penzije od 9. juna 1999. godine, odnosno 15. januara 2000. godine (videti stavove 9 i 11. u gornjem tekstu), zajedno sa zakonskom kamatom (videti stavove 37 i 38. u gornjem tekstu).

B. Troškovi
 
93.Svaki podnosilac predstavke takođe je tražio 600 evra na ime putnih troškova u zemlji, plus 1 evro za troškove poštarine za svaki Domaći podnesak, kao i 5 evra za poštanske troškove za svaki podnesak dostavljen ovom Sudu. Podnosioci predstavke tražili su dalje troškove zastupanja pred Sudom, ali su ostavili Sudu da odredi tačan iznos po sopstvenom nahođelju.
94.Vlada je osporila ove zahteve.
95.Prema sudskoj praksi Suda, podnosilac predstavke ima pravo na naknadu troškova samo u onoj meri u kojoj je dokazano da su oni stvarno i neophodno nastali i da su opravdani u pogledu iznosa; u predmetnom slučaju, na osnovu dokumenata koje poseduje i gore navedenih kriterijuma, kao i činjenice da je podnosiocima predstavke već dodeljen iznos od 800 evra na osnovu programa pravne pomoći Saveta Evrope, Sud smatra da je opravdano da im se zajedno dodeli dodatni iznos od 3.000 evra na ime troškova u ovom delu.

V. Zakonska kamata

96. Sud smatra daje primereno da zatezna kamata bude zasnovana na najnižoj kamatnoj stopi Evropske centrale banke uz dodatak od tri procentna poena.

IV. PRIMENA ČLANA 46. KONVENCIJE

97. Član 46. Konvencije predviđa: ,,1. Visoke strane ugovornice preuzimaju obavezu da se povipuju pravosnažnoj presudi Sudau svakom predmetu u kome su stranke.
2. Pravosnažna presuda Suda se dostavlja Komitetu ministara koji nadgleda njeno izvršenje."
98. S obzirom na ove odredbe, proizlazi, inter alia, da presuda u kojoj Sud utvrdi povredu nameće Tuženoj državi zakonsku obavezu da licima u pitanju isplati ne samo sume dodeljene radi pravičnog zadovoljenja, već i da izabere, uz nadzor Komiteta ministara, generalne ilili, prema slučaju, pojedinačne mere koje će usvojiti u domaćem pravnom poretku da bi se povrede koje Sud utvrdi otklonile i da iadoknadi, koliko je moguće, njihove posledice (videti Scozzari i Giunta protiv Italije [VV], br. 39221/98 i 41963/98, stav 249., ECHR 2000-VIII).
99.S obzirom na gore navedeno, kao i na veliki broj potencijalnih podnosilaca predstavki, Tužena vlada mora preduzeti sve odgovarajuće mere da obezbedi da će nadležni srpski organi usvojiti relevantne zakone kako bi se obezbedila isplata predmetnih penzija i dugovanja. Podrazumeva se da bi izvesna razumna i brza činjenična i/ili administrativna procedura verifikacije možda bila neophodna.u tom pogledu.

IZ TIH RAZLOGA, SUD JEDNOGLASNO

1.  Proglašva pritužbe prema članu 1. Protokola broj 1 dopuštenim, a preostali deo predstavke nedopuštenim;

2.  Utvrđuje daje došlo do povrede člana 1. Protokola broj 1;

3. Utvrđuje

     (a) da bi Tužena država treba da isplati podnosiocima predstavke u roku od tri meseca od datuma kada ova presuda postane pravosnažna, u skladu sa članom 44. stav 2. Konvencije, sledeće iznose, koji će se pretvoriti u srpske dinare po stopi važećoj na dan isplate:
  (i) 7.000 evra (sedam hiljada evra) svakom podnosiocu predstavke, plus svaki porez koji može biti naplativ, na ime nematerijalne štete;
 (ii) 3.000 (tri hiljade evra) podnosiocima predstavke zajedno,

plus svaki porez koji im se može naplatiti, na ime troškova; (b) da po isteku gore navedena tri meseca do isplate, treba platiti običnu kamatu na iznose navedene pod (a) po stopi koja je jednaka najnižoj kamatnoj stopi Evropske centrale banke u
zakonskom periodu uz dodatak od tri procentna poena;

(v) da Tužena država isplati prvoj podnositeljki i drugom podnosiocu predstavke, na ime pretrpljene materijalne štete, penzije dospele za naplatu od 9. juna 1999. godine, odnosno 15. januara 2000. godine, zajedno sa zakonskom kamatom, a sve u roku od
navedena tri meseca od datuma kada ova presuda postane pravosnažnau skladu sa članom 44. stav 2. Konvencije. (g) da Tužena država mora, u roku od šest meseci od datuma kada ova presuda postane pravosnažna u skladu sa članom 44. stav 2. Konvencije, preduzeti sve odgovarajuće mere da obezbedi da će nadležni srpski organi sprovesti relevantne zakone kako bi se obezbedila isplata penzija i zaostalih zarada u pitawu, pri čemu se podrazumeva da u vezi sa tim mogu biti neophodni određeni razumni i brzi činjenični i/ili administrativni postupci verifikacije.

4. Odbija preostali deo zahteva podnosilaca predstavke za pravično
zadovoljenje.

Sastavljeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi na
dan 17. aprila 2012. godine u skladu sa pravilom 77 st. 2 i 3

Poslovnika Suda.

Stanley Naismith                          Françoise Tulkens
 Sekretar                                         Predsednik